Odgovor na pitanje zašto smo danas tu gde jesmo, možemo dati samo jednim osvrtom na grad, na ono u šta su ga decenijama drugi pretvarali, a mi danas živimo.. na Karađorđevu 36.
Za one koji su se kasnije uključili, ili im i dalje nije jasno, u toj ulici, na tom broju, živeo je Đura Jakšić. Neki bi rekli prekratko je Đura živeo tu da bi imalo bilo kakav kulturni značaj, umetničku ili istorijsku vrednost, neki drugi, pak, da je Đura – Đura i da je manje bitno koliko dugo je ovde živeo od onoga ko je bio i šta nam je ostavio?!
Učitelj, slikar, srpski patriota i boem, koga sa razlogom opisuju najznačajnijim pesnikom srpskog romantizma, živeo je, službovao i napisao neke od svojih najlepših pesama („Na Liparu“..) baš u Kragujevcu a da o tome danas gotovo ništa ne svedoči.
Da li je baš moralo tako..U samu kuću se decenijama nije ulagalo, ostavljena na milost i nemilost rubu vremena propadala je, tako napuštena postala „magacin“ istrošenih špriceva i ruglo grada, ili, moglo bi se reći prava slika onoga u šta se grad polako pretvarao.
Još 2008. godine je upozoravano na logičan nastavak ukoliko se nešto ne preduzme. U međuvremenu su iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture stizali predlozi da se kuća proglasi spomenikom kulture, da se tako stavi pod zaštitu države i uradi replika čime bi se sačuvala od daljeg propadanja (moram li naglasiti da je svaki predlog odbijen?!). Sa druge strane su bili oni koji su mislili da je besmisleno ulagati u rekonstrukciju kuće, da nije autentična, da treba pustiti da se sama sruši?!
Ko je odlučio da planirani objekat u svakom smislu odskače od vremena koje predstavlja? Da li su nadležne institucije dale svoje mišljenje na predlog projekta? Zbog čega ružite sve što smo nasledili i sve čega se dohvatite?
Ne znam šta manje podseća na period u kom je Đura živeo od onoga što danas možemo videti na pomenutoj adresi, da li spoljašnji izgled koji je u potpunosti izmenjen, ili unutrašnji koji čini mi se može privući jedino ljubitelje kiča. Ostaje jedino da verujemo da će galerijski prostor služiti nameni i sačuvati sećanje na velikog umetnika i rodoljuba jer kakav nam je odnos prema prošlosti, kako se odnosimo prema ljudima koji nas svojim znanjem i talentom čine jedinstvenima, tako će nam i biti.
Žao mi je ako je neko mislio da ćemo ćutati i biti nemi posmatrači još jednog prekrajanja istorije kroz vizuelni identitet Đurine kuće, koja liči na svoje tvorce, bez cilja i svrhe, bez smisla i logike..Generacije koje dolaze imaće čega se stide i šta da menjaju! A Đure ako se neko seti, setio se.
Đuro, oprosti!
Ivan Kovačević, predsednik Odbora za kulturu “300 Kragujevčana”
Bravo za tekst…
“Učitelj, slikar, srpski patriota i boem, koga sa razlogom opisuju najznačajnijim pesnikom srpskog romantizma, živeo je, službovao i napisao neke od svojih najlepših pesama („Na Liparu“..) baš u Kragujevcu a da o tome danas gotovo ništa ne svedoči.”
Kako ništa ne svedoči, kad u Kragujevcu Đurino ime nose ulica i škola?
“gotovo nista ne svedoci…”